Sigurno često sanjate neke uvrnute snove koji uopšte nemaju smisla niti dodira sa realnošću. Sigurno ste se zapitali zašto je to tako, i zašto često nemamo kontrolu kod takvih snova, medjutim sada nam možda veštačka inteligencija može pomoći u pronalaženju odgovora.
Decenijama – ako ne i vekovima – psihološke analize pokušavale su da objasne zašto naša mašta ide na čudna, neograničena putovanja dok spavamo, sa opštim konsenzusom koji ima veze sa obradom iskustava iz naših budnih sati.
To je sve u redu, ali ozbiljno, da li snovi moraju biti tako bizarni?
Neuronaučnik Erik Hoel sa Univerziteta Tufts inspiraciju je preuzeo iz načina na koji podučavamo neuronske mreže da prepoznaju obrasce, tvrdeći da je samo iskustvo sanjanja njegova svrha i njegova neobičnost može biti karakteristika, a ne greška.
„Očigledno postoji neverovatan broj teorija zašto sanjamo“, kaže Hoel.
„Ali želeo sam da skrenem pažnju na teoriju snova koja sanjanje shvata veoma ozbiljno – koja kaže da je iskustvo snova razlog zašto sanjate“
Da vam pojednostavim.. Snovi mogu biti zbunjujući i bizarni, ali prema ovoj teoriji ubrizgavanjem slučajnih neobičnosti snovi nas ostavljaju bolje pripremljene da se nosimo sa neočekivanim.
Pitanje zašto sanjamo odavno muči naučnike. Subjektivna priroda snova i nedostatak bilo kakvih sredstava za njihovo evidentiranje čine vraški teškim dokazivanje zašto se javljaju ili čak kako se razlikuju među pojedincima.
Uobičajeni problem kada je reč o obuci veštačke inteligencije je taj što se previše upoznaje sa podacima na kojima se trenira, jer pretpostavlja da je ovaj set treninga savršen prikaz svega što bi mogao naići. Naučnici pokušavaju da poprave ovo „prekomerno uklapanje“ unošenjem haosa u podatke, u obliku bučnih ili oštećenih unosa.
Hoel predlaže da naš mozak čini nešto slično kada sanjamo. Kako starimo, dani nam postaju statistički prilično slični, što znači da je naš „set treninga“ ograničen. Ali još uvek moramo biti u stanju da generališemo svoje sposobnosti na nove i neočekivane okolnosti – bilo da su to naši fizički pokreti i reakcije, ili naši mentalni procesi i razumevanje. Ne možemo da ubrizgamo nasumične buke u mozak dok smo budni, jer moramo da se koncentrišemo na zadatke koji su u toku i da ih izvršimo što tačnije. Ali san je druga stvar.
Iako ova hipoteza još nije totalno testirana ima smisla. Mi kao ljudi nismo stvoreni da živimo jednom te istom svakodnevnicom, vremenom nam dosadi i često ulazimo onda u stanje depresije. Uvek su nam potrebne makar male promene kako bi napredovali u životu, i uvek trebamo izlaziti iz zone komfora, koja može da nas baci u jednu te istu depresivnu svakodnevnicu.
Da li mozak pokušava da nas spasi kada nam se u životu ne dešava ništa novo, stoga putem snova nam ubacuje uvrnute scenarije koji odstupaju od sadašnjice samo kako ne bi ušli u stanje depresije, i kako bi se zabavili.
Ovo je jako zanimljiva teorija, ukoliko vam se svideo članak, podelite ga sa prijateljima.
