Protesti u Iranu traju od kraja decembra 2025. godine, a ušli su u svoj najveći talas od 2022–2023 — nastali su kao ekonomski protest, koji se brzo pretvorio u širok politički pokret protiv vlasti.
Zvanično demonstracije su počele zbog ekonomskog kolapsa i naglog pada vrednosti nacionalne valute uz rastuću inflaciju i teške životne uslove.
Učesnici su prvo bili trgovci iz bazara u Teheranu, ali su se ubrzo pridružili studenti i srednja klasa širom zemlje.
Ipak ono što mnogi zaborave da napomenu, jeste da se ovo događa u periodu kada se Donald Tramp ozbiljno obračunava sa uticajem Kine, prvo je bila meta Venecuela i venecuelanski predsednik Nikolas Maduro, a gotovo istovremeno dolazi do protesta u Iranu koji je uskoro radio sa Iranom i svi oni zajedno su bili povezani sa Rusijom i Kinom. Pomalo oslabljeni Iran se ipak dobro snašao u onom raketanju protiv Izraela, stoga jedini način jeste da se vlast slomi iznutra.
Ono što je jako zanimljivo, već se plasira novi lider Irana koji traži da se protesti nastave kako bi on došao u Iran i preuzeo vlast.
Trenutno dame i gospodo živimo u konačnoj geopolitičkoj borbi, u kojoj Donald Tramp svim silama pokušava da zaustavi širenje Kine i tako uspostavi apsolutnu Američku dominaciju, i to ne mareći za medjunarodno pravo, sam je nedavno rekao sledeće: „Ne treba mi međunarodno pravo“: Tramp kaže da je moć ograničena samo „mojim moralom“.
Ovo vam je isto kao ono što se kod nas kaže „Od morala, morala sam“.
Protesti su zabeleženi u stotinama gradova širom svih 31 provincije Irana.
Demonstranti često uzvikuju parole protiv vrhovnog vođe i traže političke reforme, pa čak i smenu sistema.
Parole poput “Sloboda”, “Smrt diktatoru” i zahtev za krajem autoritarne kontrole su česte.
Iran je istovremeno uveo skoro potpunu obustavu interneta i mobilnih mreža, ograničavajući komunikaciju i pristup informacijama.
Nasilje i hapšenja
Vlasti su upotrebile smrtonosnu silu, pucajući na demonstrante, što je dovelo do desetina i stotina smrtnih slučajeva prema različitim izvorima.Više od 2.000 ljudi je uhapšeno širom zemlje.Iranske snage bezbednosti koriste i etikete poput “teroristi” kako bi diskreditovale demonstrante.
Pretnje teškim kaznama
Vrhovni sud i druge državne institucije su pretili protestantima da će biti kažnjeni bez popusta, uključujući moguće oštre kazne.
Protesti su prekoračili obične ekonomske zahteve, dok se iranski narod suočava sa:
Smanjenjem kupovne moći
Rastom cena hrane i goriva
Nezaposlenošću
Slabljenjem nacionalne valute
… nezadovoljstvo se prelilo na dublje nezadovoljstvo režimom kao takvim.
Politika i režim
Mnogi demonstranti traže širu političku ponudu, uključujući:
Veća sloboda govora
Krajnje odgovornosti vođa
Demokratske izbore ili alternativni sistem.
Iranski ambasador pri UN optužio je SAD za “uzrokovanje nasilja”
Prema zvaničnim izjavama, vlast u Iranu smatra da su Sjedinjene Američke Države uzrok promena u protestima, i da je američko delovanje “nezakonito i štetno” za mir i stabilnost u zemlji.
Vrhovni vođa poziva pristalice da ostanu ujedinjene
U obraćanju narodu, vrhovni vođa je rekao da Islamska Republika neće popustiti pred protestima i pozvao svoje pristalice da ostanu lojalni režimu i mirni.
Legitimitet protesta — delimično priznat uz ogradu
U nekim izjavama se priznaje da su ekonomske poteškoće i nezadovoljstvo realni, ali vlast stalno naglašava da bezbednosne snage moraju da kontrolišu situaciju i da se ne sme dopustiti “haosu i anarhiji”.
Najmanje 65 ljudi je ubijeno, a više od 2.300 je uhapšeno tokom dve nedelje antivladinih protesta koji su potresli Iran, saopštila je američka novinska agencija Human Rights Activists. Demonstracije su se održale u talasu nemira širom zemlje zbog loših ekonomskih uslova.
Očekuje se da će se u ponedeljak u glavnom gradu Irana održati veliki kontraprotest kako bi se „osudili postupci izgrednika“ usred antirežimskih protesta širom zemlje, prema poluzvaničnoj novinskoj agenciji Tasnim.
Skup bi trebalo da počne u Teheranu u 14 časova, izvestio je Tasnim. U petak su se neki demonstranti okupili u očiglednim kontraprotestima kako bi izrazili podršku vladi zemlje.
Proreformski novinski portal IranVajer potvrdio je da su provladine demonstracije održane u nekoliko iranskih gradova u petak, ali obim ovih kontraprotesta nije bio jasan.
ŠTA JE PRAVA REALNOST SVEGA OVOGA?
Iran je pod sankcijama još od 1979. godine, sa povremenim pojačanjima i ublažavanjima, ali su one u suštini prisutne više od četrdeset godina. Kuba je pod američkim sankcijama od 1962. godine, što znači više od šezdeset godina. Severna Koreja je pod raznim oblicima sankcija još od pedesetih godina prošlog veka. Rusija je od 2014. godine pod sankcijama, a one su drastično proširene nakon 2022.
Sankcije kao političko oružje
Sankcije nisu humanitarna mera, niti izraz brige za narod.
One su pre svega instrument političkog pritiska.
Njihova suština je jednostavna:
Ekonomsko gušenje države
Pritisak na stanovništvo da se okrene protiv vlasti
Pokušaj promene politike ili režima bez direktnog vojnog sukoba
U slučaju Irana, posledice su bile jasne:
Ograničen izvoz nafte, glavnog izvora prihoda
Pad vrednosti nacionalne valute
Rast inflacije, nestašice i nezaposlenost
Bez sankcija, ekonomska kriza bi bila znatno blaža, a verovatno ne bi dostigla današnji nivo.
Zašto onda postoje protesti i protiv vlasti?
Zato što politika nije samo ekonomija.
Unutar Irana postoje problemi koji nisu nastali u Vašingtonu:
Autoritarni sistem vlasti
Ograničene građanske slobode
Korupcija u elitama
Neefikasna državna preduzeća
Davanje prednosti vojnim i regionalnim ambicijama nad životnim standardom građana
Ljudi osećaju posledice sankcija, ali odgovornost vide i u vlasti koja ne menja kurs i ne nudi jasna rešenja.
Šta SAD zaista žele sankcijama?
Cilj nije „pomoć iranskom narodu“, već:
Slabljenje Irana kao regionalne sile
Smanjenje njegove podrške saveznicima
Zaustavljanje nuklearnog programa
Povećanje unutrašnjeg pritiska na vlast
To je realpolitika – interes, ne moral.
Zašto iranska vlast govori da su protesti strani projekat?
Zato što je to logična odbrambena naracija:
Sankcije dovode do krize.
Kriza proizvodi nezadovoljstvo.
Spoljni pritisak stvara unutrašnji haos.
U tom lancu ima istine, ali to nije cela istina.
Ipak nije slučajnost da se ovo sad baš dešava nakon veliki poteza Donalda Trampa, hvatanje Madura, zaplena naftnih tankera i traženja Grenlanda, sve je ovo pažljiva akcija koja ima cilj da ograniči uticaj Kine i Rusije, i oslabljeni Iran iznutra bi mogao biti laka meta za SAD, ali pre svega Izrael.
Gle čuda Trampova izjava: Američki predsednik Donald Tramp zapretio je napadom na Iran ako snage bezbednosti odgovore silom, a američki državni sekretar Marko Rubio rekao je da SAD podržavaju narod zemlje. Vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei pozvao je Trampa da se „fokusira na svoju zemlju“ i okrivio SAD za podsticanje protesta.
Već viđeni recept – novi vođa spreman
Među sloganima koje su demonstranti skandirali širom Irana u poslednje dve nedelje, mnogi su pozivali na povratak monarhije u zemlju.
„Ovo je poslednja bitka. Pahlavi će se vratiti“, viđeni su demonstranti kako viču na video snimku koji je pregledao CNN. „Džavid Šah (živeo kralj)!“, vikali su. „Reza Šah, Bog blagoslovio tvoju dušu!“
Čovek na koga su se pozivali, Reza Pahlavi, je proterani sin poslednjeg iranskog šaha – persijske reči za kralja.
Sa sedištem u SAD, on je nastojao da se pozicionira kao de fakto lider, izjašnjavajući podršku protestima i upućujući direktne pozive na koordinisanu akciju širom zemlje.
Pahlavijev otac Mohamed Reza Pahlavi je svrgnut tokom iranske revolucije 1979. Pahlavi je tada imao 16 godina.
U godinama koje su usledile, podrška svrgnutoj monarhiji postala je tabu u Iranu. Analitičari kažu da nije jasno šta bi moglo da pokreće ponovno uzbuđenje za kraljevsku porodicu u Iranu.
Araš Azizi, akademik i autor knjige „Šta Iranci žele“, rekao je za CNN da, iako se Pahlavi „pretvorio u vodeću poziciju u iranskoj opozicionoj politici“, on je takođe i „razdorna, a ne ujedinjujuća figura“.
Okupljanje oko Pahlavija je najsigurniji znak, kažu analitičari, da se čini da je Iranska Islamska Republika zašla u ćorsokak.
ZANIMLJIVOST
On već godinama boravi u Sjedinjenim Državama, konkretno u okolini Potomaca, Maryland u SAD-u, i aktivan je u iranskoj opoziciji iz inostranstva.
Njegov otac je bio Mohammad Reza Pahlavi, poslednji kralj (šah) Irana koji je vladao od 1941. do 1979. godine. Bio je član monarhijske dinastije Pahlavi i vladao kao autokratski monarh pre Islamske revolucije. Tokom njegove vladavine Iran je imao bliske veze sa Zapadom, posebno sa Sjedinjenim Državama i Velikom Britanijom — što je jedan od razloga zašto su ga mnogi u narodu povezivali sa stranim uticajem i zašto je izgubio značajnu podršku unutar zemlje pred revoluciju 1979. godine.
Sličnosti sa Venecuelanskom opozicionarkom?
Ilon Mask je na svojoj društvenom mreži X, već promenio Iransku zastavu i priznao novu vlast u Iranu.
X je promenio svoj emodži sa iranskom zastavom u istorijski simbol lava i sunca.
Prethodni emodži je odražavao zastavu Islamske Republike, koja sadrži crveni amblem uveden nakon revolucije 1979. godine.
Motiv lava i sunca korišćen je na iranskoj zastavi vekovima pre nego što je uklonjen nakon revolucije i sada se široko povezuje sa iranskom prerevolucionarnom erom.
Nova zastava, povezana sa iranskom monarhijom, sada se pojavljuje na zvaničnim X nalozima zvaničnika Islamske Republike i državnih medija, uključujući i Tasnim njuz, povezan sa IRGC-om.
Ovo bukvalno nam govori da je zapadna sfera uticaja već promenila vlast u Iranu
„Nedavna američka operacija protiv Nikolasa Madura iz Venecuele obezbedila je zapanjujuću spoljnopolitičku pobedu predsedniku Donaldu Trampu, čija dugoročna izdržljivost tek treba da se testira. Trampov uspeh u ovoj epizodi može ga navesti da se okrene drugom dugogodišnjem protivniku SAD kako bi učvrstio svoje nasleđe: Islamskoj Republici Iran.
Antivladini protesti se nastavljaju širom Irana, šireći se na nove gradove usred pogoršanja životnih uslova za mnoge Irance. Protesti još nisu dostigli egzistencijalnu prekretnicu za Islamsku Republiku, ali se odvijaju u senci rastućih regionalnih tenzija i pretnje od još jednog vojnog napada Izraela i SAD. Čini se da je nedavna poseta izraelskog premijera Netanjahua SAD imala za cilj da obezbedi zeleno svetlo za još jednu rundu udara na Iran. Izraelski lideri vide unutrašnje nemire u Iranu kao priliku da upare domaće proteste sa spoljnim vojnim napadima u cilju promene režima, pristup koji je testiran tokom 12-dnevnog rata u junu bez uspeha.
IRANSKI ZVANIČNICI VEĆ POMINJU MOGUĆE AMERIČKE I IZRAELSKE UDARE
Iran ne želi rat sa Izraelom ili Sjedinjenim Državama, ali je spreman da uzvrati udarac ako ponovo bude napadnut, rekao je u četvrtak ministar spoljnih poslova zemlje.
Govoreći po dolasku u Bejrut, Abas Aragči je novinarima rekao da je Iran takođe spreman za pregovore sa SAD o svom nuklearnom programu, sve dok se razgovori zasnivaju na međusobnom poštovanju, a ne na „diktatu“ Vašingtona.
Aragčijevi komentari došli su u trenutku kada se mnogi plaše da će bliski američki saveznik Izrael ponovo ciljati Iran kao što je to učinio tokom 12-dnevnog rata koji je pokrenuo protiv Teherana u junu. Izrael je ubio mnoštvo visokih vojnih zvaničnika i nuklearnih naučnika, a SAD su bombardovale iranska postrojenja za obogaćivanje uranijuma.
„Amerika i Izrael su testirali svoj napad na Iran i ovaj napad i strategija su se suočili sa ekstremnim neuspehom“, rekao je iranski zvaničnik u Bejrutu na početku dvodnevne posete Libanu. „Ako to ponove, suočiće se sa istim rezultatima.“
„Spremni smo za svaki izbor. Ne želimo rat, ali smo spremni za njega“, rekao je Aragči.
NIJE SLUČAJNOST DA SE OVO DEŠAVA ZAJEDNO SA VENECUELOM
Iran i Venecuela već godinama čine snažnu naftnu i političku osovinu. Obe zemlje su pod teškim američkim sankcijama, spadaju među velike proizvođače nafte, otvoreno su anti-američki orijentisane i imaju bliske odnose sa Rusijom i Kinom. Upravo te okolnosti su ih gurnule u međusobnu saradnju.
Kada je Venecuela ostala bez kapaciteta za preradu sopstvene nafte i proizvodnju goriva, Iran je slao tankere sa gorivom, rezervnim delovima i stručnjacima. Pored toga, Teheran pomaže Karakasu u održavanju rafinerija i u pronalaženju načina da zaobiđe sankcije. Trgovina se često odvija preko takozvane „shadow fleet“ flote, uz promene zastava brodova, posrednike, kriptovalute i ofšor firme. Njihov odnos nije ograničen samo na energente – saradnja postoji i na vojnom, obaveštajnom i političkom planu. Ukratko, Iran i Venecuela zajedno pokušavaju da oslabe američki sistem sankcija i izgrade alternativne kanale moći.
Ako bi Sjedinjene Američke Države uspele da sruše režim Nikolasa Madura, dobile bi značajne geopolitičke i ekonomske koristi. Venecuela poseduje najveće rezerve nafte na svetu, a pro-američka vlast bi omogućila američkim kompanijama poput Chevrona, Exxona i ConocoPhillipsa da preuzmu rafinerije i izvoz venecuelanske nafte. To bi povećalo ponudu na svetskom tržištu, uticalo na niže cene goriva i potisnulo Rusiju i Iran iz energetskog sektora regiona. Istovremeno, Kina i Rusija bi izgubile važnog saveznika u Latinskoj Americi, što bi oslabilo njihov politički i ekonomski uticaj. Pad Madura bi, uz to, poslužio i kao politička poruka drugim državama da se suprotstavljanje SAD-u ne isplati.
Slična logika važi i za Iran. Teheran je ključni saveznik Rusije, najveća bezbednosna pretnja Izraelu i centralni stub otpora zapadnom uticaju na Bliskom istoku. Iran povezuje i podržava Hezbolah, Hamas, Siriju, Irak i Jemen. Ako bi se iranski režim srušio, ceo taj blok bi se ozbiljno uzdrmao. Iran takođe ima ogromne rezerve nafte i gasa, pa bi pro-zapadna vlast značila više energenata za Zapad i manju zavisnost Kine od iranskih isporuka. Za Izrael bi promena režima u Iranu predstavljala veliku stratešku pobedu, jer bi nestala najveća regionalna pretnja. Istovremeno, Rusija bi izgubila iransku vojnu i tehnološku podršku, uključujući isporuke dronova, a Kina bi ostala bez važnog energetskog partnera.
SAD ciljaju upravo ove države jer su energetski giganti, politički nezavisne, ne pokoravaju se zapadnim pritiscima i učestvuju u izgradnji alternativnog svetskog poretka. Zato se prema njima primenjuju najjači oblici ekonomskog i političkog pritiska.
ČUVENI NOVINAR SIMOR HERŠ JE UPOZORIO DA JE IRAN SLEDEĆA META
Glavni razlog zbog kojeg su SAD ciljale Venecuelu je taj što je ova južnoamerička zemlja bogata naftom bila spremna da izvozi svoju sirovu naftu u Kinu, tvrdi veteran američkog novinarstva Simor Herš.
Komentarišući američku vojnu raciju u Karakasu i otmicu predsednika Venecuele Nikolasa Madura, Herš je u četvrtak napisao da je krajnji cilj predsednika SAD Donalda Trampa da „odseče Kinu, američkog ekonomskog rivala, od njenih stalnih kupovina jeftine teške sirove nafte iz Venecuele“.
„Sledeća meta [posle Venecuele], rečeno mi je, biće Iran, još jedan dobavljač Kini čije su rezerve sirove nafte četvrte najveće na svetu“, tvrdio je istaknuti novinar u članku objavljenom na njegovoj ličnoj veb stranici. Napomenuo je da je Teheran oslabljen zajedničkom kampanjom bombardovanja SAD i Izraela prošlog juna, kao i tekućim masovnim protestima širom zemlje.
