U malom gradu Severne Irske se sada priča jer tamo već duži vremenski period može da se čuje misteriozno zujanje.
Nedeljama je uporno zujanje držalo stanovnike širom Omaga budnima noću, a niko ne zna šta izaziva buku ili odakle dolazi.
Lokalno veće radi na slučaju, pokušavajući da razreši misteriju, ali su na ivici slanja SOS-a stručnjacima za audio.
Savetnik Alijanse Stiven Doneli rekao je za Bi-Bi-Si da je čudan zvuk ozbiljan problem za neke stanovnike Omaga, grada sa nešto više od 20.000 stanovnika.
“Ono što treba da uradimo je da utvrdimo činjenice i da dođemo do srži ovoga, a zatim da preduzmemo mere da to rešimo“, rekao je Doneli.
“Cenim da kada je ovakva priča na neki način obavijena misterijom i intrigom, vrlo lako može postati predmet trivijalizacije, ali svakako od ljudi sa kojima sam razgovarao… oni su veoma zabrinuti zbog sposobnosti koje moraju da naprave, kako bi bili sigurni da će se dobro naspavati”, rekao je on.
“Možda je da je to sezonsko ili povezano sa vremenskim prilikama, ali ove stvari često ne ispadnu jednostavne i mogu biti iz mnoštva izvora.”
Okružno veće Fermana i Oma pokrenulo je istragu o zujanju, ali do sada nije uspelo da pronađe njegov izvor.
Stanovnici koji žive u različitim delovima Omaga žalili su se, što otežava određivanje oblasti za fokusiranje napora za otkrivanje.
„To je kao vibrirajuća buka, jako glasna noću, oko 12 ili 1 svake noći“, rekao je jedan čovek za BCC.
Rekao je da ga je buka probudila kada ju je prvi put čuo, ali da se “naviknuo”.
Širom sveta sličnosti
Omagh nije sam kada su u pitanju neobjašnjivi zvuci.
U avgustu su se stanovnici na ulici u predgrađu Oklanda, na Novom Zelandu, žalili na glasan zveket koji je odjekivao sa zemlje i koji je potresao kuće tokom noći.
Misteriozni zvuci – opisani kao mehaničko udaranje čekićem – dešavali su se nedeljama, ostavljajući ljude besane i tražeći odgovore.
Kao i Omagh, savet nije imao odgovore.
Izveštaj iz 1973. citira univerzitetsku studiju o pedeset slučajeva ljudi koji su se žalili na “nisku pulsirajuću pozadinsku buku“ koju drugi nisu mogli da čuju. Utvrđeno je da se zvuk, koji uvek dostiže maksimum između 30 i 40 Hz, čuje samo tokom hladnog vremena sa blagim povetarcem, a često i rano ujutru. Ove buke su često bile ograničene na područje od 10 kilometara.
Taos Hum
Studija o Taos Hum-u ranih 1990-ih u Taosu u Novom Meksiku pokazala je da ga najmanje dva procenta može čuti; svaki slušalac na različitoj frekvenciji između 32 Hz i 80 Hz, modulisanom od 0,5 do 2 Hz. Slični rezultati su pronađeni u ranijoj britanskoj studiji. Čini se da je moguće da se slušaoci udalje od njega, a jedan slušalac Taos Huma izveštava da je njegov domet bio 48 km. Postoji približno jednak procenat muških i ženskih slušalaca. Čini se da je starost faktor, a ljudi srednjih godina češće će to čuti.
Auckland Hum
Godine 2006, Tom Moir, tada sa Univerziteta Massei u Oklandu, Novi Zeland, napravio je nekoliko snimaka koji su izgledali kao Auckland Hum.[9][10] Njegovo prethodno istraživanje korišćenjem simuliranih zvukova pokazalo je da je zujanje bilo oko 56 herca.[11]
Vindsor Hum
Krajem 2011. godine, stanovnici Vindzora, Ontario, počeli su da prijavljuju nisku vibraciju zujanja, ponekad dovoljno glasnu da bude iritantna (jedne večeri 2012. godine 22.000 prijava zvaničnicima). Procenjeno je da je zvuk dolazio sa ostrva Zug, veoma industrijalizovanog dela reke Ruž na severnoj obali reke Detroit (koja razdvaja Vindzor i Detroit). Kanadski zvaničnici su zatražili pomoć SAD u utvrđivanju izvora, ali su lokalne vlasti bile sputane zvaničnim odbijanjem da dozvole pristup ostrvu. Mogući uzrok je bila čeličana kojom upravlja US Steel, ali zvaničnici su naveli da nikakva nova oprema nije instalirana ili aktivirana otprilike u vreme kada je buka postala primetna. Kada su visoke peći deaktivirane u aprilu 2020. godine, nestala je i buka.
Ostalo
2021. godine, zujanje je prijavljeno u Frankfurtu i Darmštatu, u Nemačkoj. Godinu dana kasnije, višestruki izvori zujanja su identifikovani u Darmštatu: dve neispravne jedinice klima uređaja, neispravna toplotna pumpa i tri mere zaštite od buke u postrojenjima za proizvodnju energije.
U 2022. šumovi su prijavljeni u okrugu Sent Luis, Misuri i okolnim oblastima.
Postoji skepticizam u pogledu toga da li brujanje postoji kao fizički zvuk. 2009, godine, šef audiologije u bolnici Adenbruk u Kembridžu, Dejvid Baguli, rekao je da veruje da su problemi ljudi sa zujanjem zasnovani na fizičkom svetu otprilike u jednoj trećini vremena i da potiču od ljudi koji su se previše fokusirali na bezazlene pozadinske zvukove. Njegovo istraživanje se fokusira na korišćenje psihologije i tehnika opuštanja kako bi se minimizirao stres, što može dovesti do utišavanja ili čak uklanjanja buke.
Geoff Leventhall, stručnjak za buku i vibracije, sugerisao je da bi kognitivna bihejvioralna terapija (CBT) mogla biti efikasna u pomoći onima koji su pogođeni, rekavši da je “pitanje da li ste napetiu toj buci ili ste opušteni zbog toga. CBT se navodno pokazao da deluje, pomažući ljudima da zauzmu drugačiji stav o tome.“
Medjutim ovo nije jedini zvuk koji ljudi prijavljuju širom sveta, tu su čudni bumovi ili ti eksplozije, pa čak i zvuci truba, koji i danas traže zvanična objašnjenja.
Postoji sajt TheHum koji beleži svo famozno zujanje koje ljudi čuju širom sveta, i mapa nam pokazuje da se ovo dogadja svuda u svetu.
Sajt o ovom zujanju ili ti Hamu:
Većina ljudi pronalazi ovu veb stranicu jer ih uznemirava neobičan neidentifikovan niskofrekventni zvuk koji naučnici sada nazivaju Vorldvide Hum. Klasičan opis je da Hum zvuči kao motor automobila ili kamiona koji radi u praznom hodu ispred vašeg doma ili niz blok. Neki ljudi to opisuju kao tiho tutnjavo ili zujanje. Obično se percipira glasnije noću nego tokom dana, i glasnije u zatvorenom prostoru nego na otvorenom. Zvuk se obično može maskirati pozadinskom bukom, kao što je ventilator ili držanje radija uključenim. Procenjujemo da 2-4% svetske populacije može da doživi ovaj fenomen pod određenim uslovima.
Tipične karakteristike Svetskog huma su da ga oboleli čuju gde god da stignu, a da drugi ljudi na istom mestu i u isto vreme ne mogu da ga čuju. Ovo može biti vrsta otoakustičkog fenomena koji se stvara interno u mozgu i slušnim organima, kroz mehanizme koji još nisu u potpunosti shvaćeni, ali za koje ovaj projekat pokušava da pronađe odgovore i moguće lekove.
Druga grupa obolelih ima izuzetno osetljiv sluh (hiperakuzu) i hvata stvarnu buku iz okoline koju drugi ljudi ili ne čuju ili im ne smetaju. Pokušavamo da pružimo alate za rasuđivanje za razlikovanje ova dva tipa. Za ovo drugo možda ne postoji univerzalni lek, pošto svaki slučaj ima drugačiji izvor, koji može ili ne mora biti moguće ukloniti ili prećutati.
